KBTIM

Moje iskustvo sa porodja u doba Korone.

Naime moja priča počinje jula 2019. godine kada sam imala samo 18 godina, nakon preseljenja u Sloveniju. Poznavanje jezika je bio ravan nuli, koliko god ljudi pričali da je jako sličan, zapravo uopšte nije. 

Trudnoća je uredno vodjena u kranjskom porodilištu, sa poznatim dr Rejlićem iz Slovenije koji je jedan od najboljih ginekologa u Sloveniji.

Pred sam kraj trudnoće i pred sam početak epidemije, negde oko januara-februara 2020. godine, rešili su da uvedu sankcije i zatvore nas u kućama, prisustvo parnera na porodjaju i poseta nije bila dozvoljena. Na preglede smo išli s maskama i obaveznim medicinskim rukavicama, skroz su nam smanjili kontrole i moguće je bilo ući u porodilište samo ako je nešto ne daj Bože hitno.

Noć između 26-27. Marta u punoj 40. nedelji osetim jake kontrakcije, jutro 27.03 je već to bilo jako bolno, ali kako sam živela preko puta porodilišta nisam htela paničiti i čekala sam taj neki ”poslednji trenutak”, u tom trenutku su mi prolazile kroz glavu puno stvari, cela trudnoća, kako ću se sporazumeti sa doktorima, kako ću proći, hoću li ja to moći, sta ako ne stignem na vreme za epidrural, sta ako on ne uspe. Previše je pitanja bilo a nijednog odgovora.

To jutro je bilo najčarobnije i najdivnije jutro u mom životu jer sam znala da upoznajem svoju bebicu, bila sam previše uzbudjena, ali sam takodje bila preplašena zbog situacije koja je donela Korona, i jako razočarana jer partner neće biti pored a to je naša prva bebica, previše bi mi znaćilo da je bio prisutan. 

Ulazim u porodilište, ulazim u porodjajnu salu (prijem) oduševljavam se, osećaj kao da sam u hotelu, kraljevski tretman. Sama u sobi, babica i sestrica koja su samo meni na raspolaganju, pomažu mi pripremaju me. Psihički me ohrabruju i bodre, za jednu jako mladu majku koja je van svoje zemlje svojih ljudi bez ikakve podrške partnera, poznavanje jezika, u doba Korone meni je to jako trebalo, babicu i sestricu nikada neću zaboraviti u svom životu.

Došla sam u porodilište oko 10h ujutru bila otvorena 3cm, pustili su polako da sve ide svojim tokom, stalno su me pratili proveravali kako sam, kako napredujem, kako je bebica, stalno su pričale sa mnom masirale me, dozvolile su mi i da se krećem po sobi, naterale su me čak i da se istuširam pred porodjaj, epidural sam trazila tek negde kada sam bila otvorena oko 5cm jer više nisam mogla izdržati, užasno me je bilo strah i nisam uopšte ni zamišljala kako izgleda proces davanja anestezije. No, sve je prošlo u najboljem redu.  Negde oko 18 časova sam tek bila otvorena 10cm, u medjuvremenu sam se ja opustila, bolovi su prošli, malo sam se bolje upoznala sa svojom babicom, uspela sam malo i odspavati, skroz su me opustile da sam potpuno zaboravila na tu tugu da parnera nema pored mene.

Bolova nije bilo uopste, napone sam savršeno osećala ali bez ikakvih mučnih bolova . 

Proces radjanja bebe za mladu prvorotkinju je išao polako i postepeno, slušala sam njihove upute, prvih 20 minuta je sve išlo glatko ali su me one nekako prekidale tada kad sam ja najjace napone osećala, napinjala sam se i gurala samo kad one kažu i to intezitetom koje one naznače, posle 20 minuta guranja sam ja izgubila snagu i krenula da klonem, počela sama gurati kad osetim napon, ali su me one odmah prekinule i zamolile da se sada u najbitnijem trenutku ne gubim i slušam jer se trude da sve prodje u najboljem redu. Moj porodjaj odnosno guranje bebe, trajao je celih 50 minuta, jer smo išli polako postepeno onako kako je babica zahtevala, ali je time sprecila moje pucanje i epiziotomiju koju kako čujem po iskustvima žena u Srbiji rade skoro svakoj ženi.

Uz njihovu pomoć i smirenost, rodila sam zdravog dečaka dugačkog 56cm teškog 3800g, bez ikakvih šavova, komplikacija i bolova.

Sat vremena po porodjaju, babica je zahtevala da se dignem na noge i istuširam se, naravno ako sam u mogućnosti. Iz bolnice sam otpuštena tačno za jedan i po dan (36h).

Moje iskustvo sa prvim porodjajem je divno, može se reći savršeno, presrećna sam sto sam imala takvo osoblje i što su uspele da me tako smire i uteše da zapravo i nije tako strašno. Ovakve medicinski radnike bih poželela svima!

Moja poruka koju želim da prenesem čitaocima i mladim mama, pogotovo prvorotkama je da ne dozve da najlepši dan, najlepšu stvar u životu strah oduzme.

Ne dozovolite sebi crne misli, crn scenario, strah je tada vaš najveći neprijatelj. Podjite na porodjaj pozitvnim mislima, nadajte se da će sve biti u redu i verujte biće. Razumem razna iskustva, razne tolerancije na bol, nismo sve žene iste, ali na kraju bućete nagrađene najlepšim poklonom-vašom bebom.

Gledajte porodjaj kao najveće i najlepše iskustvo, okej je da se plašite, svakako, jer je nešto novo sa čim se prvi put upoznajete. Ali ne dozvolite da vas strah parališe i da izgubite balans. To je vaš dan, dan kad dočekujete vašu bebicu, dan kada postajete majka. 

Ne dajte taj dan, tu emociju, to je nešto vaše i pamtićete ga do kraja života. Pripremite se za bebicu dočekajte je veseli i spremni za nju, napravite sebi najlepšu uspomenu od toga. Kako god radjale, na koji god način, potrudite se da budete što staloženija, što spremnija i odmornija srećnija mama za bebu. 

Taj bol traje jedan sat, jedan dan, kada se beba rodi gotovo je, obecavam vam. Bebicu imate do kraja zivota.

Ovo je moja priča iz kolevke, i nadam se da je moje pozitivno iskustvo malo doprinelo umanjenju vašeg straha. Puno pozdrava od nas vašem Klubu!

Vaše priče, iskustva i poruke možete poslati na e-mail: redakcija@kbtim.rs

Autor teksta: Fatima Kovačević-Kranj, Slovenija.